Devojke u Srbiji se ubijaju izgladnjivanjem, zaključuju lekari! Precizna statistika o njihovom broju ne postoji, ali ih na ulici nije teško prepoznati
Nije teško ni primetiti da skoro u svakom odeljenju viših razreda u srednjim školama postoji bar jedna devojčica kojoj je san manekenski izgled i koja je mršava.
Poremećaj
A takav izgled često dovede i do smrti. Francuska glumica i manekenka Izabel Karo umrla je od anoreksije u 29. godini poslednje nedelje 2010. godine. Ona je bolovala od anoreksije od 13. godine, a 2006, kada je pala u komu, imala je svega 25 kilograma uz visinu od 165 centimetara.
Devojke “hodajući ofingeri” nisu više retka pojava ni na ulicama srpskih gradova, ponajviše u prestonici. Sve one boluju od poremećaja u ishrani, anoreksije ili bulimije.
Specijalista nutriciolog dr Ljubomir Pfaf upozorava da je trend mršavosti odavno sa manekenki prešao na „obične“ devojke. Izgladnjivanje i namerno povraćanje hrane, pojave poznate i kao anoreksija ili bulimija, sve su izraženije među mlađim generacijama. Tačan uzrok ove bolesti nije poznat, a stručnjaci najčešće ističu nekoliko faktora koji imaju uticaja, i to: socijalni faktor, problematičnu porodicu, slabu ličnost i neurohormonalne poremećaje.
– U lekarskoj praksi mogu se sresti devojke koje imaju svega 34-35 kilograma, a visinu veću od 1,7 metara. To su gotovo kosturi. Anoreksija je fobično stanje, pravi strah od hrane – kaže za “24 sata” dr Pfaf.
A kako sve počinje?
Prvo je to izbegavanje hrane koja goji, kao što je hleb, testo, slatkiši, zatim sledi smanjivanje obroka i na kraju potpuno odbijanje hrane. Veoma često sve ovo je praćeno besomučnim fizičkim iscrpljivanjem i vežbanjem. U tom periodu devojke za ceo dan pojedu jednu jabuku ili nekoliko njih dnevno i piju mnogo tečnosti.
Brojne statistike pokazuju da više od polovine tinejdžera želi da smrša. U većini slučajeva poremećaj se javlja kod devojaka u pubertetu i mladih žena. Na sreću, poremećaj se može na vreme prepoznati. Sigurni signali da nešto nije u redu jesu uzimanje malih porcija ili odbijanje hrane, nagli gubici u težini bez nekog posebnog razloga, jak strah od dobijanja na težini, učestalo vežbanje, jedenje u tajnosti, napuštanje stola odmah posle jela i odlazak u kupatilo, velika kolebanja u težini, gubitak menstruacije, zavisnost od laksativa (lekovi za lečenje zatvora), dijuretika (podstiču izlučivanje urina) ili pilula za mršavljenje.
– Važno je da i porodica razume ovaj poremećaj. Besomučno prisiljavanje nekog da jede ne može uroditi plodom. Sa obolelom osobom treba da se razgovara, obroke treba pretvoriti u ritual, ali sve to uz konsultacije sa lekarima. Čarobnog leka nema, a jedini lek je volja pacijenta i saradnja sa lekarom – zaključuje dr Pfaf.
U Beogradu se ovim poremećajem bave lekari u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj i u Kliničko-bolničkom centru “Dr Dragiša Mišović”.
Lečenje do šest godina
PSIHOTERAPIJA – Proces lečenja je dugotrajan i traje od dve do šest godina. Lekari tvrde da se 75 odsto obolelih izleči. Tablete se ne primenjuju, a lečenje se zasniva na dugotrajnoj psihoterapiji, nadzoru nutricioniste i pomoći endokrinologa.
Kako prepoznati poremećaj:
- uzimanje malih porcija ili odbijanje hrane
- nagli gubici u težini
- učestalo vežbanje
- jedenje u tajnosti
- napuštanje stola odmah posle jela i odlazak u kupatilo
- gubitak menstruacije
