Beli luk ili češnjak (lat. Allium sativum) je veoma rasprostranjena začinska biljka
Istorija
Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku.
U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. U toj dalekoj zemlji, zbog koje su vođeni toliki krvavi imperijalistički ratovi, sve u želji da se evropske sile dočepaju bibera, cimeta, karanfilića, morskog oraščeta i drugih skupocenih začina, koji su bili neposredan povod otkriću Amerike, u Indiji, gde je flora tako bujna i raznovrsno i raskošno bogata i gde je zbog toga i njihova materija medika mnogo bogatija od naših evropskih, beli luk je bio cenjen kao lek protiv raznovrsnih bolesti.
Pre svega, upotrebljavan je kao opšti tonik, sredstvo za jačanje u slučajevima velikog broja bolesti: nemanja apetita, lošeg varenja, mršavosti i opšte slabosti, kašlja, kožnih bolesti, reumatizma, hemoroida (šuljeva) i dr. U Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima i beli luk. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari, pa je razumljivo da je lečenje i davanje lekova obavljano uz primenu tajni, molitava, mađija, složenog rituala i raskošne ceremonije.
Egipćani su znali za mnoge lekovite, aromatične, začinske i otrovne droge.
Beli luk kao narodni lek
U narodu, beli luk je lek za sve, prema kome se ima vrlo veliko i nepokolebljivo poverenje. Nema u nas seoske kuće koja ne sadi luk. Beli luk se gotovo redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih postova beli luk se obavezno morao jesti uz svaki obrok. Za vreme raznih epidemija tifusa, kolere, kuga, dizenterije, gripa i uopšte kad god se javljao velik pomor naroda od zaraznih bolesti, uvek je kao preventivno i kurativno sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad je majka spremala sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krilo malo belog luka (amajlija). I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka.
Malo je naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao prema belom luku. Kad se ima u vidu da se u novije vreme beli luk i naučno ispituje u hemijskim i mikrobiološkim laboratorijama, u farmaceutskoj industriji i na klinikama, da su dobijeni dobri rezultati u lečenju mnogih bolesti, od kojih su se i narodi na raznim kontinentima hiljadama godina štitili i lečili na primitivan način belim lukom, onda se još više nameće potreba za proučavanje upotrebe ove biljke u narodnom životu, narodnoj ishrani, a pre svega u narodnoj medicini.
Upotreba belog luka u narodnoj medicini
Beli luk se u narodnoj medicini koristi za:
- Lečenje organa za disanje,
- Lečenje obolelog srca i krvnih sudova (arterioskleroze),
- Lečenje živčanih bolesti, glavobolje, nesvestice, itd.,
- Lečenje organa za varenje,
- Upotreba belog luka protiv crevnih parazita,
- Lečenje kožnih bolesti, kospopada i ustobolje,
- Lečenje bolesne džigerice,,
- Upotreba u naučnoj medicini
Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Osim galenskih, izrađuju se i preparati u farmaceutskoj industriji. Upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj.
Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans živčanog sistema (u SAD), protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti (tifus, grip, difterija, kolera), protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, a za vreme II svetskog rata i za sprečavanje zagnojavanja rana, protiv peruti i opadanja kose i dr.
Hemijski sastav
Beli luk ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nemaju mirisa dok su cele, a kad se ozlede, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterozide.
I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kad se žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži, izazivaju najpre osećaj topline na mestu primene, zatim bol, a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili, u najboljem slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).
Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarsko ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk.
Narodna imena belog luka
- luk
- lukac
- luk-česan
- luk-češnjak
- saransak
- česan-luk
- česni luk
- česnoviti luk
- češnjak
- česnjak.
